O meni

Kao devojčica sam želela da pevam, igram i nastupam. Puštala bih pesme, stajala ispred zatvorenih vrata terase i gledajući svoju siluetu uz zvuke muzike zamišljala kako igram na bini i cela dvorana sa mnom. Tada sam osećala goruću želju da to I ostvarim.

Prvi najsrećniji dan u životu. Student sam u Beogradu. Čujem oglas, traže se devojke koje će igrati kao prateća plesna postavka na koncertima Željka Joksimovića. Odlazim na audiciju. Od neke devojke pored mene čujem da se za dva dana prijavilo nas, trocifren broj , a primaju tek nekoliko! Ulazim, u prostoriju, kažem da puste pesmu „Let’s get loud“, stajem ispred ogledala i uz refren iste počinjem da igram.

Čekam rezultate izbora u iznajmljenoj studentskoj sobi. Uzimam fiksni telefon i zovem devojku, ne prvi put, koja je u prvoj postavci, igračica kod Željka, i ona mi kaže:“Hajde, kada si toliko uporna dođi na probu“. Vrištim od sreće, sedim na krevetu I ne verujem da mi se životna želja ostvaruje.

Odlazim na probu. U nekom trenutku dolazi Željko sa ćerkicom i pevačem „Divljeg kestena“. Da…. Ostvariće mi se san! Stajaću na bini i igrati! Ubrzo shvatam da su izabrane devojke imale već par viđenja pre mog dolaska. Trudim se da naučim pokrete, teško ih pratim, dobijam toliku upalu mišića da ne mogu da sednem na stolicu bez da se pridržavam rukama.

Odlazim na sledeću probu, pokušavam da uhvatim pokret za pesmu „Devet dana“ i ista deojka koja me je pustila u ovu grupu mi saopštava:“Ti ne možeš biti u prvoj postavci, nastavi da treniraš u drugoj rekreativnoj grupi koju vodimo!”

Moj svet je srušen, ne postoji. Čekam na autobuskom stajalištu, pada kiša, ali sam ja toliko pokisla u sebi, da ovu pravu I ne osećam, ulazim u autobus, sedam do prozora I plačem na putu do svoje sive sobe…

Prošlo neko vreme, možda i koja godina. Odlazim na „Visoku sportsku I zdravstvenu školu“, da sačekam sadašnjeg već supruga dok polaže. Ugledam oglas „Da li želite da postanete instruktor aerobika?“ – “DA, DA, Da!!!”, čujem u glavi I ponovo ona goruća želja u meni.

Završavam kurs kao najbolji polaznik (instruktor) u grupi. Saznajem da je tu, među iskusnim instruktorima I devojka koja je ranije bila u prvoj postavci kod Željka Joksimovića – Maja, a od koje sada zaista imam prilike da učim. Svet je definitivno mali, a druga šansa se ponovo pruža!

Vraćam se za Zaječar, želim da budem pored svoje ljubavi s jedne strane, s druge, teška srca ostavljam za sobom grad prepun mogućnosti. Deset godina sam patila za svetlima I kaldrmom Beograda!

Radim još jedan posao. O njemu neki drugi put.

Dešava se korona, u Zaječaru već deceniju I po držim treninge u raznim salama I teretanama. a silom prilika 2020. odlazimo iz sale, privremeno dok ne prođe “lokdaun”.

I evo me, I dalje sam tu, online. Ovoga puta nisam dostupna samo mojim Zaječarkama, već celome svetu! I dešava se ona moja svrha I ispunjenje one želje od pre 30 I kusur godina: igram (treniram) I veliki broj ljudi, iz raznih gradova I država u istom ritmu me prati. I podržava! Ja sam sa njima – prava ja, bez ikakvog foliranja. Dajem I primenjujem svoje znanje kako bi drugi bili zdravi I postigli svoje ciljeve, a zahvaljujući tome održavam sebe I svoje zdravlje!

Kod Jonny-a (Sasvim digitalno) sam pročitala, da se čovek se rađa dva puta: prvi put nas majka rodi, a drugi put kada shvatimo šta je naša uloga na ovoj planeti. Većina se rodi samo prvi put, drugi put ne jer promaši svrhu, ne bude ono što želi I ono što je…

Nakon pročitanog, još više sam zahvalna do neba svima koji treniraju sa mnom od 2005. godine, a naročito od 2020. online jer sam ispunila svoju ulogu, ostvarila sebe I dala svetu sebe – autentičnu I iskrenu. Drugi put sam rođena!